Пар дана након што сам писао први део овог чланка Поново сам прочитао и не слажем се колико кад сам писао. Али ја знам себе довољно да ћу за исто толико дана се поново сложити. На крају сам одлучио да поставим ово на интернет барем да будем искрен о мени, барем какав сам некад.
У центру сваке велике религије данас је опраштање, да људи који су скренули са правог пута могу да се врате на њега и да му остали верници поверују и дају нову прилику.
Ко је био на барем једном часу веронауке у хришћанској земљи зна за молитву “Оче наш” (Матеј 6:9-13), и стих који иде:
и опростинам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим
Ислам такође вреднује опраштање грехова Чак и са његовим строгим законима.
И на крају, ту је и данашње религија неолиберализма, која има читаве институције да се баве “дерадикализацијом” и “рехабилитацијом” људи који су изгубили веру у систем.
Опраштање грехова се може наћи у готово свакој здравој заједници јер опраштање је потребно за здраву заједницу. Чим заједница има довољно норми морала и закона да свако може бити грешник, онда је не могуће и не пожељно да сви буду кажњени, наручито не тако да не могу да више присуствују. Чак и највећи злочинци могу бити корисни заједници и зато морају да поново постану део друштва да би заједница била јача са њима.
Али то је из чисте економске перспективе кад се тако гледа треба опростити што више људи могуће да би се могли вратити у канцеларију на рад. Али шта год религије рекле то нас не чини бољим људима, Када ти некоме опростиш, они не мисле да су нешто лоше урадили него да, ако он то опет ураде, опет ће бити опроштен. Уместо да ту шансу искористи да буде бољи човек он ће да буде исти ко је био и пре.
Мени се пуно опраштало. Често сам правио глупости, искоришћавао туђе слабости, и што је најгоре остао сам исти. Знам свако вече када се дерем на моју мајку да ће све заборавити наредно јутро, и да ако будем побегао из игре у којој губим моји саиграчи ће ме позвати да играмо још једном. Људи пуно гори од мене знају то и уживају да то искористе, други људи искоришћавају ову рупу у нашем разуму да се избаве, малтене ни не размишљајући о томе.
Ако је ишта грех на овом свету онда је опраштање једно од највећих. Свако ко ради са злочинцима, силеџијама, и насилnицима зна да их то само охрабрује и да другима само даје још једну прилику да ураде исто. Али ми идаље идемо у цркву или на друштвене мреже да опростимо другима, да оставимо лоше у прошлости и гледамо у лепшу будућност. Све докле се не деси нешто лоше сетимо се овога и кунемо се да никад нећемо заборавити нити опростити. А онда, након неког времена, опет заборавимо, и опет опраштамо.