Поново почињем да пишем. Не пратим колико пута сам поново морао да кренем, ОНИ ме доволјно ометају. Желе да заборавим шта је било, шта су ОНИ уништили. Ево само да ојачам круг соли око мене, па ћу заиста да почнем.
Ја могу рећи да сам био добро упознат са скривеним. Знао сам пуно о ЊИМА знао сам нека ЊИХОВА имена, ступио сам у додир са једно од ЊИХ пре пар дана. Ништа од мог знања ми не помаже да схватим шта се десило нама и зашто ОНИ желе да изчезнемо употпуности. Једино што сад могу да радим је да ИХ држим што даље од себе и да спасем барем нешто мало сећања које ја имам. Да барем нешто остане од мог завичаја, моје земље, мог времена, свих нас који смо били.
Сећам се села и градова. Свако насеље је било посебно, сваки град је имао своју културу и свако село је имало своје традиције. По градовима би била велика окупљања разних људи и са разним намерама, а у селима би сваке недеље њени становници провели вече причајући и певајући.
Сећам се уметника мог града. Нисам иког од њих лично познавао али сви смо ми знали за њих. Био је Илија који је свирао старе песме. Био је Милан који је цртао чудне али миле призоре који су били ко из мог окултног уџбеника. Било је пуно других попут једног и попут другог. Сетио сам се како су сви они добили једнаку судбину. Имали су несрећу да виде пламен који је прождерао сва њихова дела. Слушали су како немани праве шале од њихових великих успеха, и тек им је дошао крај након што су огњена бића их све претворила у непрепознатљив пепео.
Сећам се људи мог града. Ја сам пуно њих упознао на мом послу. Тад су они мени били само клијенти, а ја њима нотар, али није требало бити ишта више од тога. Ја сам њима помогао, они су помогли мени. Ми смо тад стајали заједно, засебни али уједињени. Као што смо стајали у смртном страху пред таласом црне воде пре само пола туцет часова.
Сећам се Хелене, моје прве љубави. Сећам се њене дуге меке црне косе и њене дубоке плаве очи пуне осећања. Сећам се Игора, човек који је имао срећу да њу запроси и да се с њом ожени. Завидео сам му дуго, једва сам га могао у очи гледати од мржње. Сад знам да сам требао бити срећан што су они могли да нађу среће. Хелена је живела лепо са њим, а самном би вероватно пропатила као и ја. Хтео сам да је спасем и доведем овде у овај круг где је ОНИ нису могли таћи, али пре него што сам је могао ухватити за руку, чопор гадних псоглава ју је опколио, и која милост да је никад више нисам видео, или шта год је од ње остало кад су ОНИ престали да једу. Знам да је то веома себична мисао, али знам да би све било толико лакше да је она ту поред мене. Сва паклена бића око мене би била даља, овај круг соли би био већи, со би дуже трајало. Ја сам затворио очи, покушао сам што јаче да се сетим осећаја њеног тела у мом загрљају.
“Ја сам овде, само корак ближе”, отворио сам очи, и видео русалку баш на рубу мог заштитног круга. Узео сам један сланик, али видевши да је празан узео сам други и просуо четри кашичице соли око мене. Гадна жена што је хтела да се представи као Хелена брзо нестаде, и она се вероватно неће усудити да се врати. Добро да сам понео са собом два сланика. Круг је сад много мањи али не треба ми пуно места, само за моју столицу и мене са мојим списом.
Сећам се времена. Сећам се кад је било сунчано, и све би било топло и осветљено. Сећам се кад је дувао ветар, и расхладио све нас када би нам било вруће. Сећам се кише која је наговештала плодну жетву, и сећам се снега од ког су се правиле грудве и брегови. Сећам се наших празника, рођендана и прослава. Сећам се великих игара и такмичења. Сећам се дана кад сам кренуо у школу, и дана кад сам завршио моје образовање. Сећам се како пре само недељу дана сам прошао поред моје школе и деца су се играла као што смо и ми старији кад смо ми били деца.
Сећам се мојих првих окултних сазнања, моји први погледи иза свега у сакривено. Тад нисам ни заиста веровао у то. Не верујем ни сад у то, ништа у мојим уџбеницима може да објасни нашу судбину.
Сећам се како смо сви критиковали наше царство, ја наручито. Нашли смо грешке и грехове у свему: влади, друштву, економији, изградњи, култури, производњи, пољопривреди, Свако ко је умео да говори је имао нешто да замери. Мислили смо да смо просвећени и напредни због наше свеобухватне критике, али у истини ми смо заборавили које благо смо ми имали. Не, ми нисмо имали то благо него смо га позајмили од ЊИХ.
Туцет и један пацова су ушла у моју собу, и кренули су да лижу со с мог пода. Просуо сам још мало и они су се удаљили. Време ми истиче. Можда могу још један пасус да напишем пре него што истрошим сву со што имам.
Опкољен сам са свих страна. Више не верујем да је ико други жив, сигурно не на исти начин као што сам ја. Ја сам једини ко се сећа да је наше царство икад постојало, и овај пис је једини доказ да је икад постојало, и то веома слаб.
Пуно људи би рекло да су још увек живи, да смо ми заслужили ову судбину. Да због наших грехова требамо бити уништени, да сећања на нас буду проклета, да будемо царство које никад није било. Али сада ја ту судбину не желим ни на мог најгорег непријатеља. Како ико може да прочита све што сам овде написао и да каже да се ништа вредно није изгубило?
Чудовишта и баузи стоје сад баш уз мој круг. Чујем њихов смех, њихово задиркивање. Узео сам један сланик, изтресао сам га око мене, па исто то сам учинио и са другим. ОНИ су само наставили ка мени. Соли више немам.