Била једном два орла. Јаки и велики Едгар Златокрили, и брзи и вешти Нокра Црнокрили, и међу њима дуго и жестоко непријатељство. Свако је био понос свог јата, свака животиња у шуми их се бојала и поштовала, али кад год би један нешто постигао други би га одмах хтео надмашити.
Глас о те две моћне птице је стигао и до краља лава, који је био сигуран да може да помири два супарника, па их обоје једног дана позове к себи. Ни Едгар ни Нокра не би икад били заједно, али нико није хтео да одбије лавов позив, или још горе дозволи да само један од њих буде говорио са краљем шуме. И тако су се оба орла појавила испред лава и поздравили га са дубоким поштовањем.
“Живело Ваше величанство!”, рекао је Едгар, поклањајући се дубоко.
“Част ми је да говорим са добрим и моћним владаром као што сте Ви”, рекао је Нокра и спустио главу и поклекнуо као и орао поред њега.
“Обоје сте љубазни”, рекао је лав задовољно, “а чуо сам и да сте јаки, велики, брзи и вешти ловци. Па за вас имам један веома важан задатак”.
“Ја заиста јесам брз и вешт ловац, и с чашћу бих Вас служио”, Нокра је изјавио с поносом, показао његове канџе, и замахнуо њима страшном брзином.
“Али ако желите да вам ухватим вепра или медведа, једино сам ја довољно јак да га савладам и донесем Вама!”, узвикнуо је Едгар, и широм раширио крила, која су толико велика да је Нокра морао да се удаљи да га не би прекрила.
Лав подиже своју шапу да утаји обе птице, па им рече: “У мојој шуми је лукави лисац, а међу његовим савезницима је досетљиви јазавац. Кад год ја желим да лисца обесим због његових многих злочина, ту буде и јазавац да га ослободи. Он зна сваки мој закон и сваки пут он скроји нови необорив аргумент у ком не могу погрешну реч да нађем, па ја морам да пустим лисца на слободу као да је невин. Желим да ми га обоје нађете и да ми га заједно донесете живог и целог, јер једино са његовом помоћу ћу моћи да осудим лисца”.
“Само желите једног јазавца да Вам ухватим?”, Едгар рече с пуним изненађењем, “Па за то Вам је довољан само један орао, а то могу бити ја!”
“Ваше величанство, ја дубоко поштујем Вашу одлуку”, рекао је Нокра понижено, “Али као што сте чули Едгар не жели да поштује Ваше наредбе, па ту онда остајем само ја да чиним како је Ваша воља”.
“Моја реч је моја воља!”, лав зареже и гласно дода, “А ако се само појави једно од вас с јазавцем, он ће желети да није ни дошао. Или ћете ме служити заједно, или ћете заједно бити кажњени!”.
Два орла се поклонише лаву и заједно кренуше у лов. Са њиховим оштрим и далеким погледима брзо су нашли јазавца који је сву пажњу посветио рупи коју је копао и није приметио две птице које су кружиле изнад њега.
Едгар стаде испред Нокре да не може проћи и рече: “Ти ћеш ме пустити да ухватим јазавца да га донесем краљу, јер сам ја јачи и већи од тебе”.
“Да ли се сећаш шта је његово величанство рекло?”, рече Нокра с расположењем, “Ми морамо заједно да дођемо с њим. А ако не будем дошао с тобом њему, једино ће тебе казнити!”
Едгар хтеде да одговори, али је тад већ јазавац чуо свађу изнад њега и побегао у жбун чим је видео два орла како се свађају.
“Проклетство, да си ме пустио ми бисмо већ свршили са овим послом”, Едгар гласно рече, полетевши за јазавцем. Њихова расправа се наставила како су ловили, и кад год би они сустигли њихов плен он би их чуо и избегао их.
“Али ако се сећаш, да ти прво ниси стао испред мене, ја бих га већ тад ухватио”, рекао је Нокра по други пут током њихове расправе, а онда дода тише, “ено га тамо преко потока, сад буди нечујан да га коначно ухватимо.
Едгар га је послушао, и коначно оба орла су се сручила на јазавца. Он је покушао да побегне али обе птице су биле брже. Едгар га је ухватио за главу, а Нокра за реп, и свако га је вукао ка себи да га од другог отме. Они су се упорно борили око њега, све док јазавца нису распарчали, предњи део у Едгаровим канџама, одвојен од мањег задњег дела који је држао Нокра. У истом трену су видели колку грешку су направили.
“О не! Шта ћемо сад!”, рече Едгар црвен у лицу од беса, “ти си га убио јер си га вукао!”.
“Али ти си га вукао, ја сам га само држао!”, рекао је Нокра, гледајући с тугом на два дела мртвог јазавца која су држали.
“Ја ћу да идем краљу, показаћу му мој део, и рећи ћу му како си ти откинуо остатак”, Едгар је запретио, али га Нокра брзо прекиде.
“ Али тако ћеш само ти прво бити кажњен, а ја ћу моћи да побегнем. Ако ће ико од нас да остане жив и цео, морамо радити заједно.”
Нокра је показао у даљини на ласицу, која је тражила храну за њену младунчад: “та ласица је дугачка као јазавац, и ваљда толико досетљива. Нек само једно од нас њу ухвати, нек је заједно донесемо краљу, и рећи ће му да је то бранитељ лисца кога је он тражио”.
Едгар пусти Нокру да је ухвати, па јој обоје објаснише да ће се правити да је сналажљиви јазавац, и да ће проћи као и он ако их не буде послушала. Потом је заједно доведоше до лава, који је брзо приметио да је то ласица а не јазавац, и да су канџе оба орла крваве, и добро је знао шта се десило. Али он је већ обећао властели шуме да ће живог ухватити јазавца, и нехтевши да призна грешку коју је учинио такође се претварао да је то јазавац и дао јој задатак да тужи лукавог лисца за његове бројне злочине. Едгар и Нокра су били једнако награђени за њихова дела, и све док су били живи нису се и у чему сложили, осим у томе да никад не признају шта се тог дана десило.