То је све почело од тог дана. Ја сам се враћао кући пешице, истим путем као и увек. Спустио сам се са трга Карла Сејгена где се налази моје радно место, ишао сам индустријалним путем бр. 3, и иначе бих скренуо на наукољубитељски булевар и дошао до мог апартмана у Фајнмановом становничком комплексу да није експлодирала летилица за контролу отпада негде изнад мог града. Ја нисам тад знао да се то десило, ја сам само чуо веома јак прасак негде изнад мене, као да се бурна хемијска реакција десила тик поред мене, а потом су са неба падали запалјени метални делови, ко зна какве течности и хемикалије, и остале штетне супстанце о којима само морају да брину планете у развоју. Нико ко је био на индустријалном путу бр. 3 није могао да се спаси од ових штетних падавина, ко је имао среће да ништа не падне на њега би био заглавлјен на путу у сред отпада који је већ пао.
Ја не знам шта се тада десило тачно, пекло ме је по лицу и свуда по телу, гушио сам се, драо сам се са свима који су ту били у истој непогоди, то је једино што смо знали да урадимо док нам не кажу стручњаци шта да урадимо.
Ја не зна како, али мора да ме је неко избавио и укрцао ме на свемирску летилицу јер следећег чега се сећам је да сам био жив и донетле здрав у контролној соби неког старог свемирског брода, као из старих филмова. Ту је било још петоро лјуди поред мене. Сви су били просто обучени, дуге панталоне, мајце са каквим слоганом или брендом, и никакву астронаутску опрему.
Изузев једног, који је био обучен у комплетном заштитном оделу. Одело је било од метала, и састојала се од једног дела у коме је било сво тело и глава носача. С поља нисам могао да видим како би се то одело обукло или скинуло. Где је било лице човека су била два провидна окна за очи и где би му била уста је био звучник. Одело је било обојено тамно плавом бојом али поред тога није имала ишта попут грба, логотипа или уметничке додатке. ја сам помислио да је ово неки робот или киборг, али иза очних окни су заиста трепереле очи, и мада је глас морао да буде појачан звучником са споља то је био неперфектан глас човека.
“Улазимо у безбезбедносну зону”, рекао је човек у опреми, његове очи упрте у мене, “пажљиво мотрите на све, свака летилица је плен или непријатељ”.
Остали људи су напустили собу, а ја сам остао са капетаном овог брода. Ја сам погледао на екран који је показивао само звезде и по који астеројид или метеор.
“Ко си ти? Где сам ја?”, питао сам га смирено, осећао сам се сигурно поред њега мада ми је све било непознато.
“Моје име не дајем због безбедности. Зови ме Санмајстер.”
Санмајстер је био фокусиран на екран, и сео је за неки чудан стари рачунар само са екраном и тастатуром, није имао екран на додир, кибер-оловку, чак ни миш. али он је користио ту машину без икакве потешкоће.
“ Да ли ти знаш да користиш рачунар?”, Санмајстер је питао толико озбиљно да ја нисам могао да се смејем на такво очигледно питање.
“Па да, рачунари су свуда око нас, морам да знам да их користим”, ја сам рекао, па сам био зачуђен Санмајстеровим оштрим одговором.
“Али да ли знаш да даш наредбе рачунару? Или само знаш да унесеш податке кликтањем у програмима које су други направили?”
“Да ли желиш да ме питаш да ли знам да програмирам?”
“Да, али шта ће специјална реч за коришћење рачунара?”
“Па ја сам завршио курс за развој пословних апликација за креирање, читање, ажурирање и брисање објеката”, ја сам поновио шта сам рекао на пуно пословних интервјуа, “Ја радим као софтверски инжењер у-”
“Па да ли знаш да напишеш програм или не?”, Санмајстер је већ губио стрпљења самном. Ја сам желео да му се извиним али је он наставио да говори.
“Компаније не би зарадиле колико зарађују и моћни људи не би имали толико моћи да су рекли једноставно на једноставан начин да их свако може разумети. Уместо тога они од једноставног направе недокучив гримоар и онда глуме чаробњаке.”
Санмајстер јер био у потпуности у праву, и пуно ме је чудило да сам тако нешто тек сад чуо и помислио. Моје интегрисано окружење за развој (ИОР) од Alan Tech свуда користи речи попут магија, чаролија, чак је и програмере звало “чаробњаке”. Наравно научио сам да је све у свету објашњиво физичким законима и математичким теоремама, али ја не знам ни једно од њих. Ја само знам да направим шаблонске апликације у једном програму. Научио сам да је ИОР одлично решење за КЧАБ проблеме, а тек сам сад схватио да ништа друго не може.
“Ја не знам”, коначно сам признао Санмајстеру. Нисам знао шта више да додам, а мој саговорник ми није дао шансу.
“Онда мораш брзо да научиш”, рекао је он и показао у један мањи екран који је само приказивао неки криптичан текст.
“Шта је то, неки подаци?”, питао сам зачуђен, текст уопште нисам могао да разумем.
“Па јесте, у неком смислу. Текст програма јесте податак и може се манипулисати као податак.”, Санмајстер мора да је схватио да ми то ништа није значило, и кренуо је своје објашњење од почетка.
Он каже да рачунари примају наредбе у “машинском језику”, али ради лакшег рада постоје програми који претварају текст у машинске наредбе. програмери углавном дају наредбе рачунаре у “програмским језицима”, и мада мало ко зна машински код на памет свако зна да се свака наредба, како год написана, претвори у једном тренутку у машински језик коју рачунар може да разуме.
“Пре, у напреднијем добу, свако ко је користио рачунар је то знао, после су само неки знали, они су се звали програмери, а колико чујем од тебе то више нико не зна”.
Тад сам већ био уморан, и могао сам само да климнем главом и да кажем да морам да спавам. Следеће што знам јесте да сам лежао у кревету, уопште се нисам померао као да сам био окован. Био сам у потпуном мраку, једино сам могао да чујем неко пиштање поред мене и неку грају ван моје собе.
Све ме је болело, тачније пекло. Ноге, руке, по стомаку, леђима и грудима. Једино место где нисам ништа осетио је моје лице. Није само као да ме није болело, него као да га није ни било.
Бол је само био гори како је време пролазило, као да је рој инсеката цепао моју кожу. Чуо сам стењање, али као да није било моје него туђе, можда је чак долазило из собе поред.
Тад сам се пробудио из те ноћне море, и опет сам био са Санмајстером у контролној соби, као да сам ту и заспао. Санмајстер се није ни померио, али ми је деловао мало боље расположен. Седео је за рачунаром и пажљиво читао екран.
“Да ли још увек читате ман странице? Да ли имате икаква упутства или стандарде уопште?”, питао је Санмајстер нескидајући поглед са екрана.
“Па не, не баш. Све је интуитивно, и постоји аутокомплит, и…”, хтео
сам да додам и да имамо паметне асистенте, напредне вештачки
интелигентне агенте које можеш да питаш шта год и они ти дају одговор,
али ме је Санмајстер прекинуо. Кратко се закикотао и онда притиснуо
слово q на тастатури.
“Па наравно, документација је излазила из моде кад сам ја био млад”, Санмајстер је брзо нешто укуцао и онда ми гестурисао да гледам на екран.
“Request for comments: 2822, Internet Message Format”, ја сам знао да читам и говорим језик, али мене је већ кренула да боли глава од текста на екрану. Санмајстер је само наставио да скролује, притискајући размак сваких пола минута.
“Мајкрософтови програмери нису могли, или вероватније нису хтели, да прате овај једноставан стандард”, Санмајстер је објашњавао успут, с времена на време би престао да прича да би пажљиво проверио неку реченицу или пример, “И због тога је било одлучено да ће се обуставити сви стандарди, и да ће компаније све радити како оне желе. Други могу да раде са њиховим протоколима само ако им плаћаш”.
“Па да, али морају компаније да зараде на њихов труд, труд њихових радника”, Санмајстер је већ кренуо да се смеје пре него што сам могао да наставим аргумент који сам много пута прочитао на интернету.
“Па и лопов треба да зарађује, и шарлатан, и плаћени убица требају бити награђени за њихов труд”, мени се није допадао Санмајстеров сарказам, научио сам да сарказам, иронија и хумор нису конструктивни за дијалог. Али он је наставио својим аргументом. “Они од нас краду шансу за развијање, они су убили сарадњу међу целог човечанства преко заједничких стандарда, и онда још могу да се праве као да нам пружају услугу!”.
Ја нисам ишта рекао. Ја нисам уопште могао да га разумем у овом тренутку, осим да је нешто што је драго њему изгубио. Али то није била ствар или особа, чак ни неки скуп њих који су чинили његову омиљену епоху. То је била нека идеја, нека идеја која се могла остварити, можда се чак скоро и остварила, али је била уништена за трен. Мени се то никад није десило, али сам се могао саосећати са овим чудним човеком.
“