Покушаћу што боље могу да мојим читаоцима дочарам слику. Млад човек, нема ни тридесет година. дуге кестењасте косе, са великим сивим очима и лицем мало унакажено бубуљицама. Његов израз лица је смрзнут и не исказује ишта. Не померају му се ни очи, ни усне, ни глава. Сва његова пажња је усмерена у његове руке, које праве најчудније покрете испред чудног музичког инструмента. Већину мојих читаоца ми не би поверовалa ако бих им рекао да постоји инструмент који се свира без додира. Али верујте ми да тако нешто постоји, и да га је овај господин свирао као прави виртуоз. Његови покрети су морали бити прецизни кад производе тако лепе мелодије, али његова техника ми је употпуности непозната и да сам глупи сељак рекао бих да је био чаробњак.
Ово беше једно од најпознатијих личности у земљи. Држава и сви у њој су били одушевљени његовим талентом. Свирао је на различитим окупљањима, прославama и празниcima, венчањima и сахранama, он је свуда допринео његовом вештином. Свирао је маршеве, химне и популарне песме, Свирао је сам и у оркестру, и свако ко га је знао би рекао да је тереминиста био веома коректан човек. Поштен, вредан, посвећен, и да је волео своју земљу, поштовао све њене законе и одлуке, хвалио врлине и живео у њима, и борио се јако и упорно за боље сутра и крај злу и патњи. Међутим он никад не би ишта рекао. Он је био нем, његов језик је постао крут и скоро непомичан због тешке инфекције у његовом детињству. Његови родитељи су тражили свуда по свету за лекара који би вратио говор њиховом сину, али никад таквог доктора нису нашли. Он је успео да напредује у школи уз помоћ разумних наставника, али су га често задиркивала друга деца. Био је најуспешнији у часовима музике, и његови родитељи су дали пуно новца да најпознатији тереминиста тог доба држи часове теремине њиховом сину. са деветнаест година он је већ постао познат међу тереминистима, и тад је упознао његовог управника с ким је тереминиста радио до краја његовог живота.
Тешко је преценити важност управника у животу тереминисте. Он је имао везе широм земље и он би причао о таленту тереминисте кад год би стигао. Он је био и његов глас. Сви интервјуи су били са њим, а он каже да је говорио у његово име. Пуно тога што се зна или приписује тереминисти је уствари више рад његовог управника. На пример, тереминиста уопште није био заинтересован за државне послове све док његов управник није га довео у везу са државом и странком. Од тад је он постао готово маскота странке. “Погледајте каквог талентованог члана има наша странка”, често би се чуло. Он би се појавио редовно на страначким окупљањима и свирао разне корачнице и политичке химне. Изгледао би исто као и увек, чисто усмерен на његову музику и није показао икакву радост или усхићеност других који су били ту на скупу.
Тереминиста је већ са двадесет и четири године достигао високи престиж као члан џелатског оркестра. Смртне казне су веома помпосне и комплексне у овој држави. Потребно је сигурно барем сто људи да осуди једног човека на смрт. Наравно, прво дванаест чланова пороте мора да одобри смртну казну. Па потом судија мора да одобри одлуку пороте. Затим судски чиновник и службеник из завода за корекцију и рехабилитацију морају да обоје одобре пренос осуђеног из правног система у заводни. Наравно, ова земља је много дигитализованија од наше, те је потребно три програмера са обе стране да изврше овај пренос, и још задужник за похране иштампа све потребне налоге и шаље их куриром, и тек након што постоји и дигитални и папирнати траг је погубљеник званично постављен на листу осуђених смртном казном, или ЛОСК скраћено. Човек на ЛОСК-у треба да чека барем пар месеца да се добију сви потребни потписи, одлучи о датуму и тако даље. Током тих пар месеци различити службеници га посећују и поцећају га да је он крив за своје злочине, да га држава воли, да ће га држава и свако у њој радо убити јер је најгори злочинац, и да може да се спасе ако напише искрено извињене сваком кога је повредио. Наравно, свако извињење мора да се одобри од стране психопатолошког експерта и емпатијског инџењера да се утврди његова искреност. Свако се одбије, ер како неко ко је учинио злочин који заслужује смртну казну може уопште да буде искрен и да се саосећа са другим људима?
Коначно дође и дан погубљења. погубљеник је доведен на трг правде где га већ чека џелатски оркестар, џелатски хор, и маса радозналих грађана. Џелатски оркестар увек свира исту песму, док џелатски хор мало пева, а некад престане и говори погубљенику како га држава воли као сваког њеног грађанина, како му је дала сваку шансу да се спаси од своје судбине, али да је он себичан и непристојан човек и да је одбио сваку ту шансу, и да је сад све то прекасно. често им се придруже и чланови оркестра и неки од посматрача. Три човека воде погубљеника, један стоји са његове левел стране, други са десне, а трећи му стоји тик иза леђа. Свако од њих има пиштољ али их ретко кад држе у руци и још ређе их требају користити. Руке погубљеника су у лисицама и екстремнији случајеви имају окове и на ногама, и у неким случајевима погубљеници су угушени да не могу говорити или драсти се прејако. Ова три човека доведу погубљеника све до подножја степеница, где га чекају нова три човека који заузимају исту позицију и исти посао као прва три па га воде уз степенице све до стајалишта, где опет нова три чувара га воде до врха другог степеништа.
Погубљеник је сада на подијуму у облику елипсе, стим да је једно од ужих крајева раван и ту се налази степениште. Подијум је на врху споменику правде, где је приказана богиња правде, с мачем у једној руци и теразијама у другој сагнута напред као да носи погубљеника и читав подијум на њеним леђима. Симболика је очигледна, погубљеник је терет, терет који је сам семе ставио на леђа богиње. Ово важи за све злочинце наравно. Право зло у злочину је то што праве проблем правди и њеним радницима. Директне последице њихових злочина су чисто егоистична ствар, тиче се само жртве или више њих, али налог и потреба да се злочинци праведно казне и то након исправног кривичног процеса, то је ствар државе, ствар народа, а то је много веће од и једног човека или чак више њих.
Погубљеник није сам на подијуму. Ту га чекају још четри човека. Први би га сусрео на врху трећих степеница и водио би га ка гиљотини. Ова гиљотина функционише слично као француска гиљотина, али је много комплекснија за управљање. Где у Француској би ти требао само један џелат да спусти оштрицу, овде је потребно троје њих да управља машином пре него што се погубљенику одруби глава. Последњи водиџ погубљеника представља њега и његове злочине, поцећа њега и све присутне какав је он то човек да је заслужио смртну казну, да га наравно држава воли као сваког свог грађанина и да је он себично одбио ту љубав сваки пут када му је пружена. Док он говори, погубљеник је гурнут у гиљотину, глава му је гурнута испод оштрице и ту он чује све. Како џелатски оркестар завршава свој џелатски марш, џелатски хор како пева, његове грађане, браћа по држави, другари и другарице, како они ускличу уз џелатски хор. “Уби га! Уби! Умри! Падни оштрице падни!”. Он чује три џелата, опет са његове леве, десне и задње стране како нешто гурају и окрећу, онда чује како пада оштрица, и даље нико не зна шта погубљеник осећа. Нити се иког тада тиче. После толико драме и рада свима се само иде кући или у кафану.
Постоји добар разлог за све ово. Што се више одговорност дели то је мање има, а нико не жели да сноси одговорност за туђу смрт. Свако од џелата може да криви једно другог, или пак да криве људе који су довели погубљеника, или пороту која је овакву казну нашла прикладном, или чак џелатски хор и оркестар, јер како да они не учине њихов посао када им хор каже “Уби га! Уби! Падни оштрице падни!”. Наравно ово све исто важи и за сваког другог човека у овом поступку, и кад се нико не осећа одговорним онда се нико не осећа лоше, и то је добро за све, и појединца и за целу државу.
Као што сам рекао, тереминиста је био редован члан џелатског оркестра и он је ту био на Сињићевом погубљену. Јавно мњење је горело о Сињићевом случају прошлих пар месеци и расправе су постајале све јаче и емоционалне како су дани пролазили. Обе стране су биле пуног гнева и шта год да би се десило гнев би само постао јачи. Али ми смо кренули с краја а не с почетка, а битно је у овој ствари ићи пажљиво у правом редоследу.
Андрез Сињић није увек био центар овог случаја. Пре нешто више од годину дана Дарко Алојсијевић, апсолвент на технолошком факултету, је убио свога оца, мајку, и сестру након што је на друштвеним мрежама целој јавности рекао да је свима омиљена певачица М3дена Трешњица “ђавољи слуга” и да су функционери у радио станицама и издавачким кућама убили музичку уметност. Дарку је већ било забрањено говорити на друштвеним мрежама због његовог говора мржње и провокације када је полиција дошла код његове куће. Његове комшије су чуле дреку, плач и пуцњаву и пријавили су Алојсијевићеве комуналној полицији јер је сва та бука прешла дозвољени ниво за стамбену зону. У кући су нашли Дарка Алојсијевића, окружен својом мртвом породицом дубоко поремећен, чак није ни приметио да је полиција дошла. Два комунална полицајца нису хтели ишта да раде са овим јер ништа овако није писало у опису посла, те су позвали два инспектора из отсека за ванзаконита убиства. Таман кад је млађи од њих завршио са разговором преко радиа Дарко Алојсијевић је узео свој пиштољ и прислонио га је уз слепоочницу. Оба комунална полицајца су била задовољна да пиштољ није био упрт у њих те га нису ни зауставили. “Андрез Сињић је био у праву! О свему!”, рекао је гнусан млади убица, па притисне на окидач и паде мртав на под заједно са његовим пиштољем.
Реч о убиству Алојсијевића се брзо проширила кроз медије. Сво јавно мњење је било згрануто злочином, мишљењима овог убице и највише тиме што он није био правно процесуиран и осуђен као што је требало. Дарко Алојсијевић је успео да избегне од суда државе и никад није осетио племенити гнев народа. Сви су му клели име и презиме, желели му све најгоре, али ништа то није вредело кад он није био жив да их чује.
Отсек за ванзаконита убиства је морала, са мало добре воље и ентузијазма, да истражи овај случај и да нађе неког живог да криви за овај случај. Али која штета што истина није била на њиховој страни. Сви докази су указивали на Дарка Алојсијевића и само Дарка Алојсијевића. Чак и кад су претпоставили да су комунални полицајци слагали да не би морали да пишу извештај, једино је Дарко Алојсијевић руковао пиштољем и сви су били убијени тим пиштољем. Истрага је морала да одбије могућност саучесника на лицу злочина, и да нађе некога ко је помогао Алојсијевићу да учини овај слочин пре самог злочина. Овде им је инструментална била реч два комунална полицајца у чије речи сад више нису ни мало сумњали. Они су истрагу усмерили право на Андреза Сињића кога је убица прозвао похвално пред своје самоубиство, и нашли су да је Дарко Алојсијевић позитивно реаговао на многе Сињићеве ставове. Такође су се распитали код његовог (Алојсијевићевог) брата од тетке од ког су чули да је убица увек био ексцентричан, склон екстремству и мржњи, и да је често спомињао Сињића. Коначно отсек за ванзаконита убиства је имао довољно материјала да направи извештај где демонстрирају да је Андрез Сињић играо велику улогу у случају Алојсијевићева и да се може сматрати као једно од саучесника, јер је убица учинио злочин у име Сињића и његових нихилистичких фашистичких анархистичких антидемократских и антихуманистичких идеја. Али ко је уопште Андрез Сињић?