Прво требам да дефинишем о чему мислим када кажем “политика”.
Политика је наука о управљању државе. Једноставно речено, политика тражи одговоре на питање “Којим стварима се држава бави, како доноси одлуке о њима, и које одлуке треба да донесе”. Ово је само по себи широк појам, он обухвата економију, друштво, војску и спољну политику, и има додирне тачке са скоро сваком другом науком. Политика се може тицати општих појмова и знања, али се углавном посматрају конкретни примери као што су светске државе, али се политика може применити на све од села и града до међународних организација, и чак се може расправљати о политици фиктивних места.
У овом чланку не причам о политици на телевизору, о изборима, кампањама, ко је шта рекао у скупштини и тако даље. Све је то циркус који има политичку тематику, али политичка наука нема шта пуно да ради са тим. Потребно је само погледати политичке актере у Србији 2025. године и њихову историју још од деведесетих година 20. века да се види да они мењају мишљења као што ми мењамо веш. Ја се не бавим политичким циркусом, мада је понекад смешно читати политичке вести из иностранства од локалних само се нервирам.
Ја не причам о политици. Није да ме се тематика не тиче, мада ја покушавам што више могу да будем независтан од одлука власти оне идаље имају јак утицај на мене. Ја имам јака мишљења о неким политичким питањима, нека због мојих принципа а друга због личних интереса.
Ја ретко кад причам о политици, и готово никад у доброј вери. Део тога је да људи, а ја први међу њима, немају у уму све чињенице које су потребне да се одлучи шта је најбоље за целу државу. Када ја нисам сигуран у нешто ја се не правим да сам експерт, али остали сматрају за њихову дужност да искажу мишљење, какво год оно било, о великим питањима данас пред нама.
Са овим самопроглашеним зналцима се не може разговарати како треба. Уместо да почну од чињеница и да из њих извуку закључке, они почну са већ формираном идеологијом и користе аргументе као оружије да би поразили своје саговорнике. Они никад не би признали да су мислили погрешно, јер би то била предаја у њиховој борби. Ставове које они бране су више ствар њихове психологије и друштвеног порекла него стварности и логике.
Они свој мањак знања пуне емоционалним манипулацијама и позивом на моралност. У расправи они се повезују за идеју добра а супарничке идеје за идеју зла. С тим потреба за објективним чињеницама је умањена колко је год могуће, и расправа се више не тиче политике него глуме, ко боље може да изигра свеца. Овакви људи у свакој дискусији, као што би рекао Марк Твен, те повуку на њихов ниво и победе те с искуством. Какав год ти био човек они ће наћи неки грех и увеличати га, и што се ти више бранио, то ће ти само узети за доказ твоје кривице. Како се расправа и ситуација буде мењала тако ће мењати и своје ставове, али ће инсистирати да своје ставове нису ни мало променили. Они наручито воле да те осуђују због мањка емпатије и да потом то користе као разлог да немају ни мало саосећања према теби. Они ће да позивају на храброст и идеализам када се испробавају њихове идеје, а према твојим идејама глуме прагматисту који позива на опрез. У зависности од контекста наука је сигурна истина у коју само необразовани сумњају, или људска институција која само даје легитимитет лошим идејама. Религија је реч бога и пут к душевном миру или опијум за масе. Овако за сваки принцип.
Ништа добро не може доћи у разговору са оваквим људима. Они ће убедити људе и покушати да убеде тебе да си зао, глуп, пун мржње, и да у теби нема ни једне врлине, а твоји аргументи ће их само охрабрити. У добрим временима ја се не бих плашио оваквих типова, лако их је препознати, лако их се отарасити, и ако си принуђен да будеш с њима онда барем знаш да имају довољно разума у ствари друштва да не инсистирају на константно тестирање твојих ставова. Али ових дана они су све мање и мање толерантни, и најмање отступање се презире. Овакав менталитет је у владама и управама широм света, и што је још страшније шири се међу обичним људима.
Ако ја будем говорио шта мислим, неко ће у томе наћи велико зло, и оправдање да ми униште живот. Да то престаје са тим да не могу наћи посао који желим или да нећу имати везе тамо и онамо, с тим бих се и помирио, али кад сам видео шта људи раде прошлих пар година, славећи када погрешномишљеници умиру и чак и кад буду убијени, схватио сам да такви људи не знају за границе.
Неки људи би рекли да оваквим људима се мора супроставити, и да ја мојим ћутањем се предајем и пре него што је борба почела. Ја мислим да овакви људи само разумеју када им се покаже силом. Њих треба истерати из сваког места које желе да окупирају, било друштвеним притиском или физички ако дође до тога. Као што сам већ објаснио дебата и дијалог не утиче на њих. Други би рекли да ја као грађанин демократског друштва требам бити активан у политичком животу укључујући и у политичким расправама. Одговор на то је да ми не живимо у демократском друштву, и да власти као и идеолози о којима сам причао не слушају туђе аргументе.
Ајд сад да поправим моју страницу с музиком.